Planinski ples

"Skiing is a dance, and the mountain always leads."

Daleko je Japan

Zavejan Beograd februar 2012, vanredna situacija kao opravdanje za nespremnost i neorganizovanost. Čitam tekst "Kad Japanci čiste sneg" i pitam se hoćemo li ikad biti barem u pola kao oni? Japanci mi daleko pa i Slovenci mogu poslužiti kao dobar primer. Blizu samo po kilometrima i jeziku a u svemu ostalom daleko. Odlazimo iz ravnice u planinsku idilu. Čini nam se da su počistili i previše snega pa nam izgleda kao da ga u Beogradu ima više. Iako nas prati snežna oluja mi ne čekamo da ona prođe već idemo da "zaplešemo na snegu".



Ples kao umetnost života

Volim...ples na kiši, u vodi, u oblacima a odnevdano i na snegu. Pre tri godine imala sam "prvi čas plesa sa planinskim vrhom". Iako obojeni u ljubičasto (po boji mojih modrica) moji prvi koraci  bili su na neki čudan način uzbudljivi. Priroda te zaista vodi i kao da te kroz učenje koraka iskušava, testira tvoju izdržljivost  i upornost. A kada te oformi prema svom ukusu i nauči, onda ti daruje prelep osećaj harmonije i sjedinjenja sa njom.
Ja još "uzimam dopunske časove" jer sam daleko od diplome igrača ali počinjem da osećam nagoveštaj pomenutog osećaja.



Dobrodošli na Krvavec i u Terme Snovik (ekosvet termalnih užitkov)!


Ovogodišnji "čas plesa" u snegom okupanoj prirodi bio je na Krvavecu, planini u Kamniško-Savinjskim Alpima tj. skijalištu najbližom Ljubljani (25km). Iako nisam neki stručnjak u oceni skijališta , Krvavec po mom mišljenju spada u ski centre idealne za ski vikende (ako živite u blizini naravno). Lepo je sređen (staze su "upeglane") i dobro funkcioniše ali su staze kratke i crvene pa ako ste došli da učite nedostajaće vam više plavih. Inače  nadmorska visina skijališta je od 1.450m do 1.971m i samo 30km su uređene staze od čega su lake 7km (plave), staze srednje težine (crvene) 15km i teške (crne) 7km. Naš vikend je bio "produžen" (5 dana), uzbudljiv i relaksirajući. Ako se izuzme "skijanje" u (SKI)busu u kom smo provodili 1h dnevno jer nam je toliko trebalo da odemo do skijališta i nazad vikend je bio lepo osmišljen. Opuštena atmosfera Terma Snovik (u kojim smo bili smešteni) bojila je završetak dana vodenim bojama. Napokon topao bazen plavetnilo u kontrastu sa  belilom koje dopire kroz staklo koje nas deli od spoljašnje hladnoće. Moralo je nesto da se žrtvuje...1h smaranja u busu zarad 5sati opuštanja u spa centru. Kompleks Termi je skroz u eko fazonu u skladu sa najnovijim eko standardima i merama štednje. Sve ja to poštujem izuzev hladnih soba kao dobrodošlice. Ali OK preživeli smo..:)

Whoo Hoo

Iako preferiram laganije plesove ove zime sam igrala rock 'n' roll. Posle duže pauze popela sam se na vrh i inspirisana prvim uzvikom zadovoljstva Whoo Hoo pustila pesmu Song 2 (Blur) da me vodi (http://www.youtube.com/watch?v=Wc18xt5wQnk&feature=related ) prepustajući se osećaju. 
Uh divno je opet vratiti se zaboravljenom osećaju.









S vremena na vreme 

Kao što smo se mi igrali sa planinom vreme se igralo sa nama. Tako da smo imali: proleće -gde smo strahujući da će se sneg istopiti skraćivali ionako duge odmore na snegu gde smo leškareći upijali sunčeve zrake, vetrovito ludilo - gde je i ski lift "odustao od penjanja" pa smo jedva i skijali, i stanje iz pesme "Magla svuda, magla oko nas iz daljine jedva čujno dopire "ičiji" glas." Taj prizor je bio nestvaran. Surovost planine, opšte belilo, oči ne razlikuju boje, gubitak orijentacije...i..."kolut unapred" :P Jedini moj slavni pad ove sezone! Pa dobro...mogla bih se opravdati...vanrednom situacijom ;) 



Kad misao luta

Dok sam se vozala žičarama često sam razmišljla o temama inspirisanim onim što vidim. Neverovatno je koliko je čovek uložio truda da se približi prirodi i uživa u njoj. Zaronio je u dubinu, prošao kroz oblake, i naučio kako najlakše da se spusti naizgled neprohodnim stazama. I sve to da bih što više uživao u njoj. Ti putevi su ispunjeni trenucima koji vas ostavljaju bez daha. Kada zastanete na litici i pogledate ka snežnim vrhovima kroz oblake, udahnete i zatvorite oči, slušajući samo vetar, osećate se nestvarno ispunjeni. Taj osećaj je jako teško opisati jer ga najbolje opisuje iskustvo. 



U jednom od onih užasno vetrovitih dana kada ni Jeti ne izlazi iz pećine jer samo vetar diriguje šumom, setila sam se Christopher McCandless-a (iz filma snimljenog po istinitom događaju  koji je ostavio snažan utisak na mene "Into the wild" http://www.imdb.com/title/tt0758758/), dok sam sa vidikovca najvišeg vrha posmatrala tu savršenu mirnoću hladnog i surovog.  Kako je  prava umetnost preživeti ovde zimu - pomislih. 

„Postoji radost u besputnim šumama
Postoji ushićenje na samotnom žalu
Postoji društvo, gdje niko ne uznemirava
Uz duboko more, snijeg i glazbu u svom huku
Ne volim čovjeka manje, ali Prirodu volim više..." (Lord Byron)


Još jedan "čas plesa sa prirodom" je gotov...idemo dalje...Gde nas vodi sledeći korak?

Subscribe to: Posts (Atom)